Petak, Oktobar 16, 2015
Jos uvek ne zaboravljam. :)
Je l' ste imali nekad osecaj da jednostavno iako prolaze dani jos uvek mislite samo na jednu osobu? I nije bitno da li je to tri popodne, ili tri iza ponoci. Jednostavno, shvatite da nista vise nema smisla. Ni sunce, ni kisa, ni mesec, ni zvezde. Sve je tako prazno kada izgubimo osobu za koju smo mislili da cemo sa njom vecno trajati. I pokusavate da ne mislite, ali ne uspeva. Jednostavno, tesko je zaboraviti nekog ko vam je toliko puno toga dao za pamcenje. Mozda ces jednom procitati ovo, mozda ces jednom i videti koliko falis.
Zapravo, kada si otisao mislila sam da ces se brzo vratiti. Da ces poslati poruku u kojoj ce da pise da ne mozes bez mene. Mislila sam da ces uciniti sve da vidis moj osmeh. Mozda to ne mozes da ucinis zbog svih tih kilometara koji stoji i ne dopustaju me da te zagrlim kao nekad. Daljina i jeste teska. Bez obzira koliko puta si se zakleo da nam ne moze nista, izgleda da je ipak ona pobedila. I ne radujem se bas tom cinjenicom.
Da me probudis ujutru porukom, nekako si imao naviku. 
15 meseci smo gradili ovu nasu bajku. Bilo je dosta uspona i padova, ali smo uvek mogli da stanemo na noge, da se smejemo u inat svima. Znas, na nasem mestu je sada neki novi par, za ruke se sada drze neke osobe koje se i ne vole toliko.
Verovatno zvucim bezveze, ali znas koliko volim kisu. I sada kada pada, ne osecam se bas srecno jer mi je uvek slika kako trcimo i skakucemo po barama kao deca od 10 godina. Tuzno je kada cekas nekog, iako znas da vise nece doci ispred tvojih vrata da te iznenadi. Da te iznenadi jednom ruzom, jednim dugim zagrljajem.
Cisto da znas, cekam jos uvek. Znam da su teske reci pale, da smo jedno drugom svasta rekli, ali moja osecanja se nisu promenila, nikad. I posle toliko vremena ne mogu, a da ne mislim na tebe. Ne mogu da sklopim oci a da ne vidim tvoj lik. I tako te sanjam, sanjam da smo opet dobri, da jos uvek lezimo i gledamo filmove, da mi pevas pesmice i smaras kako nemas lep glas. A imas onaj najlepsi glas zbog kojeg se uvek najezim.
I imas najlepse zelene oci koje sam ikada videla. Najvise sam volela da vidim svoj odraz u njima.
Verovala sam da nas je sudbina imala u planu, kod tebe je to bilo drugacije. Verovao si da smo mi sami krojaci svoje srece.
Nekako verujem da su oba u pitanju. Ponekad se zapitam sta bi bilo da se nismo slucajno sreli u tom prepunom kaficu. Ja eto verujem da je to bila sudbina sto smo se tog 21. juna upoznali. Mada, sami smo krojaci svoje srece, jer da mi nisi prisao i da nismo vodili dug razgovor, verovatno bi ostali eto samo dva stranca. Drago mi je sto nismo.
Znas, ti si osoba za koju sam verovala da cu sa njom provesti ceo svoj zivot.
To vece je promenilo sve. Svu moju proslost si obrisao, cvrsto drzao za ruku i vodio me kroz nasu zajednicku buducnost. Zahvalna sam ti na svemu, jer si bio i ostaces jedina ljubav mog zivota.
Jedina osoba zbog koje cu uvek zadrhtati. Jedina osoba koja me je poznavala bolje od same sebe. Jedina osoba koja mi je iskreno zelela dobro. Jedina osoba sa kojom je nista bilo sve.
Nedostaje mi tvoj život, tvoje nade, tvoja očekivanja, tvoji strahovi, tvoja nesigurnost. Nedostaju mi tvoja pitanja, tvoji saveti, tvoja mišljenja. Nedostaje mi sve što je tvoje.
And still love you to
