Izgubiti najboljeg prijatelja, znaci izgubiti sebe..
Pisem ovo, jer zaista mislim da je moja najbolja drugarica zasluzila milion blogova napisanih o njoj..
Zao mi je sto ovo nije neki veseo blog, kojeg cu sa puno radosti da pisem.Izgubila sam najbolju drugaricu u saobracajnoj nesreci. Saznati to, je bilo veoma uzasno. Niko nije mogao da se pomiri sa cinjenicom da je vise nikada necemo videti. Bila je osoba koja je svojim osmehom ispunjavala svaku prostoriju u koju bi usla. Imala je jako glasan smeh, kad god bi se nasmejala, svi pogledi bi bili uprti u nas. I gde god da se pojavim, kad god cujem nekog da se smeje tako, odmah se setim nje. Poginula je u svojoj osamnaestoj godini. Iako su prosla 3 meseca, sve boli kao da je bilo juce. To je gubitak sa kojim nikada necete moci da se pomirite..Bez obzira koliko vremena bude proslo..
Ne znam da li nisam dovoljno jaka, ali ne mogu da zamislim kako je njenoj porodici..
Zao mi je kad vidim njene sestre kako vise nemaju osmeh na licu.
Secam se njenih reci da ce najmladju sestru svuda voditi sa sobom.Boli me pomisao da se ona nece secati svoje sestre za 10 godina..
Boli me pomisao sto nije uspela da doceka svoju starost kao osedela baka.Sto nije prozivela veliki deo svog zivota. Kazu da Bog uzima samo najbolje, ali uzimajuci nju, uzeo je i deo mene.
To je bila zaista prava iskrena drugarica. Iako smo zivele na 10 minuta jedna od druge, nismo se nikada razdvajale. Za ovo leto smo imale planove. Da odemo da radimo, da bi sebi kupile neke stvari. Jos uvek krivim sebe sto nismo to uspele.
Uvek je znala da me posavetuje, da me tesi zbog nekog decka, da mi daje savete kako cu biti najpametnija samo da polozim i upisem se na fakultet..
Iako sam je znala svega dva leta, ona je ostavila ogroman trag u mom zivotu. Cinilo mi se kao da je znam celog zivota. Nikada nisam ni sanjala da cu je poslednji put videti u sivoj trenerci i roze majici.
Nikad nisam ni slutila da ce njene zadnje reci upucene meni biti "Idite, docicu ja"
13.08.2015. Datum koji nosi mnogo tuge, mnogo bola, mnogo praznine..
Nikada joj necu biti dovoljn zahvalna za sve sto je uradila za mene. Mnogo mi nedostaje i ovo sam morala da podelim sa nekim..
22 06 2014 :)
Verujem da svako od nas ima onaj jedan "Specijalni datum"
Vracajuci film secanja unazad, zadirkivajuci emocije, pisacu o tom mom specijalnom datumu.
Kraj skolske godine, radost , sreca, pricala sam sa drugaricom i dogovorile smo se da taj trenutak proslavimo sto je lepse moguce. :)
I tako provedeci sate spremajuci se, konacno sedamo u auto i odlazimo u klub. Sedam na stolicu i preko puta sebe, vidim meni skroz nepoznati lik. Neprestano sam gledala u njega. Onda su nam se pogledi susreli, spustila sam u da on ne bi primetio kako crvenim.
Zeleci da se opustim, ustala sam i popila "po koju" sa drugarima. :)
Vracajuci se da sednem, primetila sam njega kako sedi na mom mestu, stajala sam kao ukocena. I onda me je on pitao "Hoces da sednes?" Nekoliko sekundi sam stajala u mestu i samo odbrusila "Ne."
Lutajuci tako po klubu, on me je samo presreo i pitao opet " Hoces da prosetamo? "
Vec sam osetila da je alkohol poceo da radi, pa sam se opustila. Medjutim drhtala sam kao kompresor. Povukla svoju drugaricu da krene sa mnom, nije ni ona bas slutila da cu to da uradim. On je samo rekao da mogu i sama, tako da se drugarica vratila.,
Po prvi put sam imala toliku tremu, trudila sam se da ne vidi da drhtim, da ne bi pomislio da sam neka ludaca. :D
Cim smo izasli, morala sam da ga odmerim. Nosio je kratke pantalone i imao je kariranu kosulju. ( Kosulja koja mi je kasnije postala najomiljenija)
I tako smo krenuli da pricamo, zaboravili na satnicu. Medjutim je moj sat bas kao u "Pepeljugi" otkucao i morali smo da se vratimo kuci. Drugarica i ja sedamo u auto, odvezli su prvo nju. Ja sam se predomisljala da se vratim.. I, naravno da sam se vratila. :D
Vracam se i primecujem da ga nema, negde se izgubio.. Pitam drugaricu da li ga je videla i ona mi odma pokaze gde je. :)
Kada sam ga ugledala u drustvu gomilu devojaka pomislala sam odma kako sam glupa ispala i kako nisam trebala ni da se vracam. Samo sam otisla do njega i onako izgubljeno rekla " Nema me pola sata, a ti vec otisao kod drugih" okrenula se da odem, on me je povukao i opet smo krenuli da pricamo.
Pa da, verovatno je ovo deo gde trebam da napisem kako smo se prvi put poljubili?:)
Drzao je flasu piva u desnoj ruci, a ja kao pomahnitala sam zapela za njega. Samo mi je rekao" Ako me poljubis, dacu ti pivo" - I tako, nije mi trebalo puno da razmisljam.
pricali smo celu noc,razmenili brojeve, slikali. To je jedna od onih noci za koje ne zelite da se ikad zavrse. Proveli smo celu noc zagrljeni, a jutro se pojavilo nama u inat. :)
Posle te veceri, morala sam da idem na more. To je prvi put da nisam zelela da odem. Jer me je plasila cinjenica da me nece cekati. Da ce odma da nadje drugu.
I tako, nekoliko dana se nismo culi. Secam se samo da mi je stigla poruka na vacapu u kojoj je pisalo " Mnogo ti je lepa slika:)"
I tako smo krenulli da se dopisujemo po ceo dan i celu noc. Doduse, nismo se samo culi kad sam bila na plazi.
Toliko sam jedva cekala da se vratim, da ga zagrlim, da ga imam pored sebe, da mu cujem glas uzivo, a ne samo preko onih glasovnih poruka.
I konacno je dosao dan kada sam se vracala kuci. Cim sam stigla zelela sam da ga vidim, ali je vreme bilo uzasno i bila sam umorna, tako da smo do ostavili za iduci dan.
Secam se kao da je juce bilo 11.07.2014. krecem da se vidim njim, na pola puta sam htela da odustanem, jer sam imala ogromnu tremu. Medjutim pokusavala sam da se suzdrzim koliko god je to moguce.
I kada sam ga ugledala, zagrlila sam ga mnogo jako i tada sam shvatila da se samo u taj zagrljaj savrseno uklapam. :)
Nismo bas puno pricali, sve dok me opet nije pozvao da opet prosetamo. I tako smo stali u jedno mesto i on je krenuo da mi se priblizava imala sam neki napad smeha. Non stop ga udarala kao i na kraju kada me je konacno poljubio, tada je pala kisa.
Moja omiljena kisa, on i nije tad bas voleo kisu, ali smo tako zagrljeni isli po kisi, iako je bio najveci pljusak.Stali smo kod skole i nismo zaista hteli da se rastanemo.Ulazim u stan i stize mi poruku "Hvala za ulepsano vece" osecala sam se najbolje. :)
Imali smo dosta slicnosti, kao sto je da radije budemo kuci i gledamo film, umesto da izlazimo napolje. Ali, kada god je neka kisa pala, mi smo morali da je prozivimo jednostavno. Nijednu kisu nismo propustili. Bar ne do onog trena kada je daljina ucinila da moramo zasebno da provodimo vreme.
Posle 4 meseca nase veze, on je morao da se odseli. Taj dan mi je mnogo tesko pao, trazio mi je da obecam da necemo da placemo, medjutim, nisam mogla da ispunim to obecanje. (Izvini inace zbog toga)
Obecali smo da nas daljina nikada nece rastaviti i da smo mnogo jaci od njih.
Svaki petak posle moje skole je bio nas. Svaki petak smo provodili zajedno. Ne mogu da opisem osecaj onog zagrljaja. :) Nesto najlepse i najjace.
Mislim da sam dosta pricala o nasim detaljima i dozivljajima. Neke stvari vredi sacuvati samo za sebe. I sada, kada nismo zajedno, jos uvek imam osmeh na licu dok kucam sve ovo.
I znam da se prave i velike ljubavi desavaju samo jednom. A ja znam, da je to bas on. Znam, jer da nije prava ljubav, odavno bih prestala da pisem o njemu, da razmisljam o njemu.Ljubav je kada jos uvek cekate nekog, a znate da mozda nece doci.
Ne znam da li ce ikad uopste procitati ovo, ali ako nekad bude citao, shvatice koliko je meni bitan. Volela bih da to nisu samo reci reci ispisane na ekranu. Da je to nesto vise, ali prosto nisam u mogucnosti.
I cuvajte vase velike ljubavi, jer se samo jednom u zivotu dogode. :)
Jos uvek ne zaboravljam. :)
Je l' ste imali nekad osecaj da jednostavno iako prolaze dani jos uvek mislite samo na jednu osobu? I nije bitno da li je to tri popodne, ili tri iza ponoci. Jednostavno, shvatite da nista vise nema smisla. Ni sunce, ni kisa, ni mesec, ni zvezde. Sve je tako prazno kada izgubimo osobu za koju smo mislili da cemo sa njom vecno trajati. I pokusavate da ne mislite, ali ne uspeva. Jednostavno, tesko je zaboraviti nekog ko vam je toliko puno toga dao za pamcenje. Mozda ces jednom procitati ovo, mozda ces jednom i videti koliko falis.
Zapravo, kada si otisao mislila sam da ces se brzo vratiti. Da ces poslati poruku u kojoj ce da pise da ne mozes bez mene. Mislila sam da ces uciniti sve da vidis moj osmeh. Mozda to ne mozes da ucinis zbog svih tih kilometara koji stoji i ne dopustaju me da te zagrlim kao nekad. Daljina i jeste teska. Bez obzira koliko puta si se zakleo da nam ne moze nista, izgleda da je ipak ona pobedila. I ne radujem se bas tom cinjenicom.
Da me probudis ujutru porukom, nekako si imao naviku. 
15 meseci smo gradili ovu nasu bajku. Bilo je dosta uspona i padova, ali smo uvek mogli da stanemo na noge, da se smejemo u inat svima. Znas, na nasem mestu je sada neki novi par, za ruke se sada drze neke osobe koje se i ne vole toliko.
Verovatno zvucim bezveze, ali znas koliko volim kisu. I sada kada pada, ne osecam se bas srecno jer mi je uvek slika kako trcimo i skakucemo po barama kao deca od 10 godina. Tuzno je kada cekas nekog, iako znas da vise nece doci ispred tvojih vrata da te iznenadi. Da te iznenadi jednom ruzom, jednim dugim zagrljajem.
Cisto da znas, cekam jos uvek. Znam da su teske reci pale, da smo jedno drugom svasta rekli, ali moja osecanja se nisu promenila, nikad. I posle toliko vremena ne mogu, a da ne mislim na tebe. Ne mogu da sklopim oci a da ne vidim tvoj lik. I tako te sanjam, sanjam da smo opet dobri, da jos uvek lezimo i gledamo filmove, da mi pevas pesmice i smaras kako nemas lep glas. A imas onaj najlepsi glas zbog kojeg se uvek najezim.
I imas najlepse zelene oci koje sam ikada videla. Najvise sam volela da vidim svoj odraz u njima.
Verovala sam da nas je sudbina imala u planu, kod tebe je to bilo drugacije. Verovao si da smo mi sami krojaci svoje srece.
Nekako verujem da su oba u pitanju. Ponekad se zapitam sta bi bilo da se nismo slucajno sreli u tom prepunom kaficu. Ja eto verujem da je to bila sudbina sto smo se tog 21. juna upoznali. Mada, sami smo krojaci svoje srece, jer da mi nisi prisao i da nismo vodili dug razgovor, verovatno bi ostali eto samo dva stranca. Drago mi je sto nismo.
Znas, ti si osoba za koju sam verovala da cu sa njom provesti ceo svoj zivot.
To vece je promenilo sve. Svu moju proslost si obrisao, cvrsto drzao za ruku i vodio me kroz nasu zajednicku buducnost. Zahvalna sam ti na svemu, jer si bio i ostaces jedina ljubav mog zivota.
Jedina osoba zbog koje cu uvek zadrhtati. Jedina osoba koja me je poznavala bolje od same sebe. Jedina osoba koja mi je iskreno zelela dobro. Jedina osoba sa kojom je nista bilo sve.
Nedostaje mi tvoj život, tvoje nade, tvoja očekivanja, tvoji strahovi, tvoja nesigurnost. Nedostaju mi tvoja pitanja, tvoji saveti, tvoja mišljenja. Nedostaje mi sve što je tvoje.
And still love you to
