Petak, Novembar 06, 2015
Izgubiti najboljeg prijatelja, znaci izgubiti sebe..
Pisem ovo, jer zaista mislim da je moja najbolja drugarica zasluzila milion blogova napisanih o njoj..
Zao mi je sto ovo nije neki veseo blog, kojeg cu sa puno radosti da pisem.Izgubila sam najbolju drugaricu u saobracajnoj nesreci. Saznati to, je bilo veoma uzasno. Niko nije mogao da se pomiri sa cinjenicom da je vise nikada necemo videti. Bila je osoba koja je svojim osmehom ispunjavala svaku prostoriju u koju bi usla. Imala je jako glasan smeh, kad god bi se nasmejala, svi pogledi bi bili uprti u nas. I gde god da se pojavim, kad god cujem nekog da se smeje tako, odmah se setim nje. Poginula je u svojoj osamnaestoj godini. Iako su prosla 3 meseca, sve boli kao da je bilo juce. To je gubitak sa kojim nikada necete moci da se pomirite..Bez obzira koliko vremena bude proslo..
Ne znam da li nisam dovoljno jaka, ali ne mogu da zamislim kako je njenoj porodici..
Zao mi je kad vidim njene sestre kako vise nemaju osmeh na licu.
Secam se njenih reci da ce najmladju sestru svuda voditi sa sobom.Boli me pomisao da se ona nece secati svoje sestre za 10 godina..
Boli me pomisao sto nije uspela da doceka svoju starost kao osedela baka.Sto nije prozivela veliki deo svog zivota. Kazu da Bog uzima samo najbolje, ali uzimajuci nju, uzeo je i deo mene.
To je bila zaista prava iskrena drugarica. Iako smo zivele na 10 minuta jedna od druge, nismo se nikada razdvajale. Za ovo leto smo imale planove. Da odemo da radimo, da bi sebi kupile neke stvari. Jos uvek krivim sebe sto nismo to uspele.
Uvek je znala da me posavetuje, da me tesi zbog nekog decka, da mi daje savete kako cu biti najpametnija samo da polozim i upisem se na fakultet..
Iako sam je znala svega dva leta, ona je ostavila ogroman trag u mom zivotu. Cinilo mi se kao da je znam celog zivota. Nikada nisam ni sanjala da cu je poslednji put videti u sivoj trenerci i roze majici.
Nikad nisam ni slutila da ce njene zadnje reci upucene meni biti "Idite, docicu ja"
13.08.2015. Datum koji nosi mnogo tuge, mnogo bola, mnogo praznine..
Nikada joj necu biti dovoljn zahvalna za sve sto je uradila za mene. Mnogo mi nedostaje i ovo sam morala da podelim sa nekim..
